U prigodnom susretu valjevskih poklonika poezije i poetesa, u organizaciji Književne zajednice Valjeva, pred  brojnim auditorijumom, zakucalo je „srce žene“, kako je radno bio naslovljen ovaj hepening.
Svetlana Jevtić Petronić je uz pomoć autorki - često polivalentnih umetnica, flaute Mine Radić i predivnog glasa recitatora Đorđa Teodosića, predstavila ono što Valjevo u ovom trenutku u poetskom smislu ima, ili je imalo...Da pojasnimo.
Recital i poetski igrokaz počeo je sa onom koja nas je prerano napustila, Julijom Radenković (1954-2009), zatim  ovovremenim:  mr Jovankom Božić i njenom poetskom tvrdnjom „da ona nije iz Keningsberga“ i da zna da su “jeze nečega posledice, ili predznaci“, Mirom Vuković koja je usput jedini lekar koji kroz sopstvenu poeziju priznaje svoje profesionalne greške, savetujući “da ne primamo goste koji se najavljuju„ i da u „ljubavnom pragmatizmu onu kuću čuva pas“; Jelene Icić, slikarke i pesnikinje „o bolu ljubavi i tihim znacima nekadašnje sreće“, Nade Beljić koja kroz „šareno kolo i staru vodenicu“ provodi mnogobrojnu dečicu,  jer radi se o istančanom umetniku dečije poezije, Milice Ilić Gačić “blagi drhtaj lire“ kroz posednutu krv “sebične i divlje ljubavi“, profesora Biljane Janevske koja peva (još uvek!), gle „o snoviđenju ljubavi“, Vesni Milisavljević koja nas  uči  „večnosti deo sam tvoje istine i patnje“, doktorkom muzike Kristinom Parezanović kroz „mudrost svetuge“ posvećenje  besmrtnom Ničeu,Marke Tomić kojoj sve liči “na prepričavanje Kafke iz visokog dekoltea“, Snežane Čkojić koja u „nevremenu samoće upoznaje žene lepe samo na slikama na proputovanju ka lukama gde stanuje strah“, Marije Škornički čiji “sok života u želju teče“, Jelene Stanićević koja živi u Valjevu u ulici “nostalgije i melanholije“ ili bilo gde, sa progutanim “dugmetom boje kestena, zadihana nepostojanjem“ i najzad najstarije Vidosave Gavrilović, rođene 1921, čije su slike dostojne i jasne i koja peva o „maglovitoj deci  u rukavcu Zasavice“ i sebi kao „putniku bez trase“....
Preovlađujući motiv tihe patnje i otvorene čežnje, osvojeni meridijani u begu od  stvarnosti, aporija koja se iznenada smenjuje sa  eksplozijom strasti, misticizam ljubavi i ljubavnog trougla, odmor duše i lečilište u muzici i filozofiji, dadoše nam stigmu večitog tešnjarskog lamenta, gotovo horski, jednoglasjem...
B. Ranković